Dok se u celoj zemlji sprovode mnogi različiti projekti sa nekoliko različitih ciljeva – uglavnom da bi se deca predškolskog uzrasta (i ne samo) osvestila da žive zelenije, stvarnost je ponekad u suprotnosti sa teorijom. Običaj u Italiji koji se godinama ustalio u sredinama kao što su škole, zahteva od dece, koju treba obrazovati da poštuju životnu sredinu, da piju i bacaju čašu iz ‘higijenskih razloga’. Svako dete u proseku baci 3-4 plastične čaše dnevno, a što je još gore je činjenica što nauče da je ta navika ispravna i bez posledica. Ako se uradi brza računica koja je svakako potcenjena: to znači da svaka škola baci 250 šoljica svakog dana (3 po detetu x 21 dete x 4 odeljenja). 250 x 67 obrazovnih jedinica = 16.750 plastičnih čaša dnevno, 335.000 mesečno, 2.680.000 plastičnih čaša svake školske godine… i to je svakako strašna cifra, koliko god grubo izračunata.
Što se tiče preduzetništva, a posebno zelenog preduzetništva, čini se da u Italiji nedostaju dobre prakse i inicijative. Dok se čini da se još neke inicijative dešavaju u osnovnoj i srednjoj školi, čini se da nema projekata vezanih za temu za decu u vrtiću.
Dok zakon predviđa posebne profesionalce, koji podržavaju decu u školama i predškolskim ustanovama i doprinose dvojezičnom okruženju gde je to moguće, realnost svakodnevnog života je da su deca sa oštećenim sluhom ionako često isključena zbog nedostatka inicijativa, podrške nastavnika i specijalista i generalno su isključena iz mreže socijalne podrške koja treba da obezbedi neophodne alate i veštine svakom od uključenih ljudi kako bi se obezbedio maksimalan uspeh.