Iako je Republika Srbija potpisnica Deklaracije o održivom razvoju, pitanja životne sredine, nažalost, nisu njen prioritet. Iako civilno društvo preduzima mnoge inicijative sa ciljem da srpsko obrazovanje učini zelenijim, ono retko nailazi na podršku vlade. Takođe, izuzetno mali broj domaćinstava u Srbiji sortira otpad (a čak i ako to čini, taj otpad nažalost završava na istom mestu zbog neispravnog funkcionisanja sistema za reciklažu otpada na nivou države). Svest o životnoj sredini raste, ali postoji mnogo koraka koje treba preduzeti.
Postoji nekoliko programa za stručno usavršavanje nastavnika koji se odnose na ekološku održivost, ali oni nisu besplatni.
Pravni okvir u Srbiji je inkluzivan na papiru, ali praksa pokazuje drugačije. Prema izveštaju o zajednici gluvih u Srbiji, veoma mali broj vaspitača i vaspitača zapravo zna znakovni jezik što ukazuje na to da postoji nerazumevanje između nastavnika i dece sa oštećenim sluhom u Srbiji. Ovo ozbiljno narušava vezu nastavnik-dete i smanjuje mogućnosti za razvoj i napredak dece sa oštećenim sluhom. Ovakva praksa dovodi do, zaista možemo reći, lišavanja znanja.
Još problematičnija je činjenica da je fokus na verbalnim vežbama (deca sa oštećenim sluhom se uče da govore) umesto na obrazovanju dece. To znači da učenje znakovnog jezika nije deo nastavnog plana i programa i da se ne razvija. Nažalost, to dovodi do situacije u kojoj se deca koja bolje čitaju sa usana vide kao uspešnija ili „pametnija“ od dece koja se jednostavno ne mogu verbalno izraziti. Takođe, obrazovni programi u ovim specijalnim školama su pojednostavljeni, što dovodi do problema prilikom studiranja na fakultetima.